10. mart 2021 – Proteklih dana bili smo svedoci burne prepiske između Džonija Štulića i SOKOJ-a. Džoni traži svoje pare, i to četrdesetak godina unazad, one koje mu, kako tvrdi, sleduju na osnovu autorskih prava za izvođenje i emitovanje njegovih pesama. SOKOJ je deo i druge priče, koja takođe traje već godinama, o često nerazumno visokim tarifama koje potražuje od ugostiteljskih objekata za to što im svira muzika sa računara ili radija, a po osnovu zaštite prava kompozitora i izvođača koji su članovi te orgnaizacije. Ove dve priče, Džonijevo traženje miliona, i dugogodišnji tihi rat ugostitelja i SOKOJ-a, nenadano su se jutros ukrstile. Kako?
Branimir Džoni Štulić decenijama vodi bitku za svoja autorska prava jer, kako tvrdi, SOKOJ mu je naneo ogromnu štetu. Dok je još bio član te organizacije ostali su mu dužni, navodi on, nekih 50 hiljada tadašnjih maraka. Ni po jada, nego su kada je istupio iz članstva nastavili da naplaćuju autorska prava za njegove kompozicije i po tom osnovu prihodovali, za te četiri decenije, nekih 26 miliona evra. S kamatama, izračunalo se, to mu izađe na otprilike 38 miliona novčanica sa znakom EU. Mada je SOKOJ u skraćenici zadržao ono „J“, iz vremena dok je još bilo Jugoslavije, sada se predstavlja kao „Organizacija muzičkih autora Srbije“. Džoni ih je u svom obraćanju nazvao “Savezom organizovanog kriminala Srbije”
SOKOJ je odgovorio da, naravno, nema nameru da mu da centa, jer je „Branimir Štulić istupio iz članstva u organizaciji SOKOJ u septembru 1981. i tom prilikom mu je saopšteno da će napuštanje proizvoditi dejstvo od 1. januara 1982. godine”. Nakon napuštanja SOKOJ-a, piše u odgovoru, „g. Štulić nije pristupio nijednoj svetskoj organizaciji za kolektivno ostvarivanje prava. Dakle, punih 39 godina kompletan autorski repertoar g. Štulića ne spada u repertoar koji zastupa organizacija Sokoj (ni po osnovu direktnog članstva, niti po bilateralnim ugovorima sa drugim organizacijama za kolektivno ostvarivanje autorskog prava)“.
Kako će ovo na kraju da se završi, da li će neki sud morati da presudi, ostaje da se vidi, ama otkud sad ugostitelji u celoj priči? Jutros se naime Udruženje „Zaštitnik preduzetnika i privrednika Srbije“ obratilo SOKOJ-u pitanjem: “Da li korišćenje, konkretno javno saopštavanje i izvođenje pesama grupe Azra odnosno Branimira Džonija Štulića podrazumeva obavezu plaćanja naknade Sokoju, prema tarifi Sokoja? Ako ova obaveza prema Sokoju ne postoji, naši bi zainteresovani članovi, u skladu sa Vašom objavom, kao ’pojedinačni korisnici nastojali da sa Branimirom Džonijem Štulićem ’odvojeno regulišu prava i eventualno potraživanje naknade’ ukoliko je povoljnije od tarife Sokoja“.
Da li ovo znači da će biti kafića u kojima će se slušati samo Azra i Štulić? Nekima bi možda bilo malo dosadno da uz kafu i piće stalno, po vasceli dan, slušaju Džonija i društvo, ali ljubitelji Azre bi sigurno došli na svoje.
Naslovna fotografija: sr.wikipedia.org, commons licence, omot albuma „Filigranski pločnici“ – Azra, foto: Milisav Vesović, po odobrenju
